Otadžbina

108

1< Е |> !■: П II ц п

„Ох!" викну ЈЈутаја и сва се стресе; „ја не смем више мислитн на тога сиромаха. Та впди се, да није било суђено.... Кто ви'ш, као да је сам бог хтео да нас растави. А ко зна....? Али не, не; бог га је сачувао од зла и он ће му дати бољу срећу и без мене." „Али," на то ће мати, „да се ти ниси за увек заветовала, а ако се Ренпу нпје десила каква несрећа, с овим новцем ја бпх већ знала наћп лека." „Али зар би ти новци бнли дошли," одговори Лучија, „да нпсам ја претурила ону ноћ? Бог је тако хтео — будн његова воља." И реч јој пзумре у плачу. На овај ненадани разлог даде се Ањеза у мисли. Мало затпм Лучија задржавајући јецање опет проелови: „Сад, кад је већ учињено што је учињено, ваља се драговољно предати; а ти, јадна мампце, ти ми прва можеш иомоћи, молећи се богу за своју несрећну кћер , а онда.... треба и то, да онај сиромах момак зна за то. Побрипи се за то, учини ми н ту љубав, тн ћеш то знатн учинити. Кад будеш дознала, где је, пнши му, наћи какна човека.... ето твога роћака Алесија, то је човек разборит и нма срца и увек нам је добра желио, а иеће даље говорпти : иека му он нише, како је ствар текла, куда сам доспела, што сам све ноднела, и како је тако божија воља, а он нека се смири, а ја да ничија впше не могу битп. Па му све то на леп начин норучите, јавпте му, да сам се обештала, управо да сам сс заветовала. Кад он буде чуо, да сам се ја заветовала богородици он је увек имао страха господња. А ти чим будеш што дознала за њега, одмах ми дај писати и јавити, Да је здрав; а онда.... немој ми више нншта иоручпвати." Ањеза, сва разнежена, увераваше кћер, да ће све онако учинити, како она жели. „Хтела бих ти још нешто рећи," опет ће ова; „да он сиромах није бно носрећан. па да није на мене мислио, не бн му се оно десило, што га је снашло. Сад се одбио у свет;