Otadžbina

I! И I' Е Н II Ц И

10<>

пресеми су му п^т, развуклн су му ствари и опо птто је приштедио спромах, а анапг .зашто.... А ми сад имамо толики новац! 0, мампце! Кад нам је бог већ учинио толнко добра, а он сиромах —- управо, тп га сматраш као свога.'... да, као сина —- о! ноделп с њпме; зацело нас бог неће напустптп. Потражп какву иоуздану ирилику, па му пошл.и; ко зна, колико му сад треба." „Е дакако, шта мислпш?" одгОвори Ањеза; „како не бих нослала! Снромах момак! А пгго мислиш, зашто сам се радовала толико новцнма? Ма.... бнла сам овамо сасвим задовол»на дошла. Доста, ја ћу му послатп, спромаху Ренцу! али и он.... ја знам, шта кажем; зацело, кад коме треба.ју новци, он пм се обрадује; али овај новац њега неће угојитп." .Чучија благодарп матери на овом вол.ном н искреном пристајању, са толнком усрдношћу, с толиком сграсношћу, да кад бп је ко носматрао, би опазио, да јој је срце још сасвим код Ренцп, можда нећма, но што је јг сама мислила. „А шта ћу .ја сиротица без тебе?" рече Ањеза, па бризну у плач. ,,А ја без тебе, јадна мамице? па .још у туђој кући! иа тамо доле у оном Милану!... Али ће госнод бити с нама двема, па ће нас обе заједно вратити. За осам нлн девет месецп опет ћемо се видети, а донде, а надам се, и раније, бог ће већ тако све уредитп, да ћемо се опет састати. Пустнмо нека буде како он хоће. Ја ћу се увек молити богородици, да нам учини ту милост. Да имам што друго да јо.ј иоднесем, ја бих јој иоднела; алн она .је тако милосрдна, да ће мн мнлост п без тог учинити.' С овпм н другим подобним више пута поновљеним речима од туге и утехе, вајкања и преданоети, уз многе нрепоруке н обећања да нпкоме ништа Цеће говорити, уз многе сузе, после дуга и поновљена грљења, мати и кћи раставише се, обећавши једни другој, да ће се најдаљз на јесен опет