Otadžbina

28

Р 0 Д И 'Г Е Л> И

људи!... 0 солдо! о војводо!... Бог га створио за војника!... И ја сам таки исти био! То је моја кост!... Бошко се изљуби са нама. Уђосмо у кућу. Чича Јова викаше : 0 Мирјана! Велинка! Жене!... дајте да се пије. Шта је ово? ракија.... Ама какавамјеово ракија? Камо мед? а?... Меда овамо, а ако нема, иди иоби део кованлук!... Ја оћу да се опијем.... зорли да се опијем па да се ваљам! Еј ти војводо: „Смпрно!..." „Очи на де-сно!..." Славе ти: лгга ти веле онн твоји „вицири"? Кажу ли: оваког војника и нема више!... Шта сн се гришљамчио уз матер - а?... Јел то мед Велинка?... Синај овамо! Ја оЈ.у да се опијем!... ГАно моја слатка! Како те је мајка пожелела! Бошко је само гледи. Кад иисмо твоје дође мајка стрени од стра.... Доста, баба, доста! Нећемо то више да помиљемо! Шта је било -Г .ило!... Спаси Бог Митре! На спасеније! Велинка! Постави тамо у конаку, тамо ћемо нече рати!... 0 војводо!... Ама шта ти баба?... Мислиш, не знам ја што ти знаш! 0 Митре! Чујем. Знаш штаје? Шта? — У мене нема тамо-амо ... Оћеш ти дати Босу за мога војводу? Сви занемисмо. Па Јово.... ако деца.... Шта деца? Кака деца?... Ја оћу тако!... Оћеш ти? — Па ако је реко бог.... - А реко, ја шта ће!... Оћеш ли? Ја нисам противан рече Митар. Опда оди иркјатељу Митре да се пољубимо! И нољубише се. — Спетно! — повикасмо ми.