Otadžbina

НА. СРПОКО-ВУГАРСКОЈ ГРАНИЦЦ 1885

63

— Не мари то ништа. Ми имамо два пут онолико пешадије колико имају Бугари, а коњице и артиљерије ваљда и четири иута толико колике они. — Јес, ама чим се пређе граница, настају такве стрмене голе стене, н тако несретан терен, да се с артиљеријом и коњицом ни маћи не може. Ту једва нетиак пролази. — Није само то, него толико хиљада коња нашизг нема већ сада сена, а са самом зоби не могу коњи издржати више од неколико дана. — Па као да свега тога није доста, не можемо да склонимо све трупе под кров. Сва су села већ ирепуна. Читава једна дивизија лежи нам под небом, јер не могу да кажем да је под ведрим небом. — Господе Боже докле ли ће ова несносна неизвесност трајати? — Највише два - три дана још. Конференција великих сила у Цариграду ради на врат на нос. — То није истина, конференција се није још ни састала. — Кажем ја вама да ћемо мп целу зиму овако провести ? — Вала, ако то буде, ја 'ћу се први убити! — Е, то ти је. Сваког у Бога дана могао се тај исти разговор чути ма за којим столом у Рабеновој кавани. Између !) и 10 сахата оду људи санћим у „своје канцеларије" и нас двојица одемо у нашу. То је један мали собичак у тек озиданој, још ие осушеној кућици, без фуруна. У соби је један црвен округао сто, и такве исте две столице; то је намештај што нам га је кмет набавио реквизицијом из некакве механе. На столу грдна хрпа акта, која нам се неџрестано шаљу како. из Ниша тако и из свију команада, и но којима не можемо да радимо скоро ништа, јер не само што немамо нашега персонала, него немамо ни хартије ни воска , нп експедпционе књиге ни — страшно је рећи деловодног протокола, а где може Србин да ради без дело-