Otadžbina

64

нл сриско-пугарској граници 1885

водне нумере!.... И те ће нумере ући у онај ЈЈазин указ о укидању косовске неслоге итд. Али баш да смо све то собом донели, која вајда кад нема министра, односно шефа штаба врховне команде, да иотпише? Цео нам се „рад" састоји у у томе да прочитамо целу пошту, да напишемо потребна решења, и да све гурнемо у један велики нојас од хартије на коме пише „ чека иотдис г. Министра". А њега нема, те нема.... Нити нама поручује да се и ми вратимо, ако не мисли скоро долазити. Послаћу му данас Лазу у Ниш са свима актима , на нека тамо потпише. Даза :ће нам бар причати шта се то ради у Нишу? Док се »канцеларијскл посао" сврши већ је скоро подне. Хајде у некакву шупу, собу, амурлук што ли је, где један маркетендер продаје пиво у флашама. Тај локал изгледа овако: У једној иоловини сандуци с пивом , некакво мало огњиште, неки еудови, ноњаве итд. У другој половини две прљаве даске на преврнутим празним сандуцима од пива. На тим клупама седе: ђенерал, други дивизијар, пуковници и пуно официра свију чинова, родова оружја и струка. — Доброитро. Какво је данас пиво? — Кпсело к'и јуче. — Па што га иијете? — До ђавола, да шта ћемо да радимо , ваљда не1»емо љуштити ракију ? — Тако је. Чујете, дајте и мени једну флашу. — Одмах г. нуковник! Отвара нову флашу и доноси. Кипи из боце као шампањ, најбољи знак да не ваља. — Пхи, какво је ово гадно пиво! — Ама што не држите Вајфертово пнво? Зар не видите колико има муштерија? — Знам, г. ђенерал,. али транспорт Вајфертовог пива кошта толико, да би ја морао флаШу ио динар продавати. — Пазите г. пуковниче , измастићете цео ишњел. —-