Otadžbina

Р Е М 0 Н

87

сагласност, да сам сс страшио при помисјш на улогу, која ми беше намењена у судару ове две зловол.е ; видео сам их непомирљиве и шггао сам се ко беше жртва, она или он. Овим сантименталнпм тужбама, сљедоваху на скоро ; а'сннје оптужбе. Она ми рече, да Марки беше готово проиао, и са сажалењем оптуживаше га да меће на коцку још и једно имање, којо не беше његово. Оиа је морала, да се лати борбе, која .је мормла, да уклони бездан , ко.ја је разјапила своје чел.усти: на будућност њену и њене тетке. Она ми је исказивала та чудновата нризнања у корист самог г. Керандрејског, и, рече, да ми објасни тешкоће ситуације, па ме нриклиње, да га спасем од самога њега. Ова иоверавања доводила су ме у бескрајну ноприлику; хтедох да се Извучем из тога иоверења , али ме се толико тицало да продрем у срце и карактер мога оца да , у пркос самом себи, слушах. Међу .тим на скоро ми се учини, да г. Керандрејски примећује некакву та.јну п жели да је расветли. Тада сам избегавао сваки разговор са Маркизом и бивао сам удаљен. Ова скровитост, у осталом, би ми олакшана повратком некоЈ 1 извесног ]-. Мел>анског, једног младог суседа, о коме сам често чуо да говоре од како сам дошао. Као редован посетилац замка , беше ои велики прЦјатељ Маркијев , што је учинило наравно, да је код дама осредње био примљен , и впше иута сам се чудио крајњој доброти , којом је он одговарао њиховој иронији. Од тога тренутка почеше за мене најгрознија искушења, и нисам чекао дуго, па да дознам за тајну несреће, која је лебдила над овом кућом. 0. Једног јутра одлучих се, да одем у брда, да тамо чиним нека геолошка проматрања, која су ми неопходно потребна за ироламање једне нове галерије, коју сам пројектовао у рудном окиу. Узалуд сам покушавао , да доспсм до