Otadžbina

1» 1<: М (I II

91

Разумљшзо је дакло од какве валспости беху за мене тако прецизни подаци. ЧИча Бернажу, и сувише лукав а да не опази, да ћу да се ухватим на удицу; не даде ми никако времена, да о чему посумњам, наставн: — Нто госноди е, имамо ,још два сахата до мрака, хајдете са мном, а оно ште ћете видети одмориће вас о час! — Куда хоћете да идемо'? — На место где су сакрнвени мојл обрасци а показаћу вам у исто у псго време и нлан пећине. Ишао сам за овим човеком, путем који бегае обрастао трњем, стазом дивљих коза. После по сахата хода, заустави се оп код .једне јаме издубљене у стени; он уђе унутра, позивајући ме, да и ја пођем за н,им. уведе ме у неку врсту пећине која, пошто је без сумње служила као становпгате десетини генерација незнабожачких троглодита, јамачно је хранила у себн каквог пустињака. јер се виђагае хригаћанскЈг символ стрпељиво урезан у гранпту. — Ето мојега летњпковца! рече весело чича Бернажу. Стоји вам на услузи: господине!... Нема сувигае намегатаја. Али ћете ту иаћи бар две стварн одређене за живот: крст за молитву, постељу од сувог лигаћа за спавање. Одмарајте се, док сс ја попнсм у свој амбар; тамо ја остављам своје випо. Имам од њега само јоиг једиу боцу из времена мога богатства! Говор овог човека изненађивагае ме све вигае. У сред наивног изражавања, ссваху од једном као муња светле идеје, ко.јима се но бих надао од тог необразованог сељака. Не знађах шта ме впше изненађује, његова огатроумност или наивна простота. Он се врати носле једног тренутка п погато псканих једну чагау вина, извади он из једног Скривеног буџака велику, отрцану и прљаву харти.ју, коју разавије преда мном.