Otadžbina

Р Е М 0 Н

Сирома човек хтеде да ладне од изненађења. Иешпмваше ме позмедом, а еумњајући још да ее ја не шалим, оклеваше да прихвати моју руку. Најзад новика: — Вере 1г, ако се ругате, тим је горе. Али ви так'о иекрени изгЛедате да неемем, да вам ие верујем! I I пошто обриса руку о своју ха.т.ину, удари јако о моју руку, као да је пазар свршен. Кад се вратисмо у Езирол, стари рудар беше изван ссбе од радости; разговарасмо целим иутем о његовом великом пројекту, а ја му не могах скрити чуђење, које ми изазваше његове необпчне способности. Он беше томе јако изненађен. — Ах ! ла то је добро, рече смејући се, никад не бих помислио, да сам тако учен; бар не ћу влше морати да се сам кудим. — А, да, допуштате ли ми, да говорим о вашем проналаску са г. Керандрејским ? Ми ништа не можемо чинитн без њега. — То ми изгледа неопходно лотребно; па ипак ме то узнемирује, а, верујте ми, можемо одгодити то поверавање. Лре него што се репшмо да сиђемо доле , треба да чекамо док жега не осуши провалију, а то неће бити пре месец дана; имаћете времена, да му о том говорите. -• Мислпте лп ви дакле, да је он банг тако неиравичан? — Ох! он сам по себи није тако рђав: пре је он био врло добар господар; пре својих невоља , не би он учинио зла нн једном лупежу. Али, јест! злоћа му је никла, као младим биковима, са роговима!... то се разуме! Овакав начин извпњавања маркија беше грозан , али чича Вернажу ћереташе без злобе а није нп мислио да ,је учинио какву глуиост. Понављати његове рече, значило би давати им важности. Кад је хтео да се растане са мном, нашао сам се у неприлицп: хтедох да му платим за вођење, а нисам смео, кад срећом једно дете у ритама дотрча радосно, вичући: