Otadžbina

516

КЊИЖЕПНИ ПРЕГЛЕД

могао јавно рећи, да је за њу кориснпје остати у својој кућп, под надзором неуке јој мајке, — да није уверен да ће јој се у школи пружити посластица смешне полуобразованости и сумњивог морала? Да ће Је рђава навика њеног женског наставника отуђити од њезина кола, одродпти од њезина рода, онеспособити за трудан али користан рад домаћице, а можда и одвратити од освештаног рада материнског. — Ја рекох да је књижица г. М. значајна појава у нашем друштву. Сад ето види читалац где лежи та значајност њезина! Социолог теоричар ће можда с негодовањем да баци из руке књигу, у којој се српском женскињу на селу вели разумљивим језиком, да нема вајде од школе, да ће „за то мало што би научиле да читају и пишу, научити и примити друго што не ваља .« Та нема цене — рећи ће он — која би била голема да се задобије то »мало« што се зове иисменост — па онда: није ли у свету опште признато, да је мајка врело народње писмености, просвете — није ли зар она, што рече наш Досптије, природна и прва учитељица свом породу ? 11а ипак човек, који, као нисац ове књижице с непомућеним погледом прати ток наше образованости кроза читаво пола века : човек који «110 своме положају и занпмаЕБу припада наученој класн натегдруштва, али човек који је поникао из села, и кога је љубав према своме народу сродила са животом тога народа, тога села — нпак је тај човек, кад је опазио резултат наставе наше на селу, кад је видео с једне страве, како жена, та сасреда друштва на селу, поступно губи свој првобитни тип матере и домаћице, како лабави веза," која је до јако везиваше за ту кућу, за свој расплод у њојзи; како се у души њезиној рађају — да се послужим оригиналним називом неки „идеали" који имају неку шаблонску вољу модерне цивилизације; како под утиском тих идеала њезина негдања добра ћуд и племенска удружљивост тоне у партикулиризам, који нрети породичној заједници растројством, а задружну снагу мрви у немоћ и оскудкцу; кад види како једна „школована," јетрва »заборавља® оно »мало® писмености, али дубоко у својој души гаје оно много таштине. охолости, самољубог узнашања, — може презривим дахом својим да одува кућевно спокојство, да отући срођене сестре њезине, да разбрати рођену браћу, да растури кућу, која се могла снагом евојом одупрети толиким моћним душманским навалама да упропасти свога одвојеног усамљеног друга саможивим и таштим прохтевима својим — тада ће и најпедантнији оставити за часак своје просветне теорије, да се позабавн с билансом добити и губитка, и — на крају