Otadžbina

520

позоришш! преглед

Кад додамо овоме и то, да писац шаљиве игре познаје Русију и живот Руса једино из романа — дакле из посредног и прилично удаљеног нзвора — онда потпуно разумемо што је г. ПРшчанин и оно мало руског сенчен.а, које је Пушкин у своју причицу унео, превидео. И тако комедија из руског живота патила је, из основа, од непознавања руског живо-и; једном речи била је слична човеку који болује од анемије. Да је г. Шапчанин оставио Русима да они свој живот износе, а он да се тио да нам прикаже слике из живота свога народа, можда би и за себе и за нас више учинио. Овако је пао у једну погрешку, коју искрена критика не сме превидети, ако хоКе да .јој се не пребаци крадковидост. Оад можемо прећи на саму комедију пииЈчеву. Пре свега напомињемо да је сиже за шаљиву игру узет од речи до речи из горњс причице. Нарочито наномииЈемо за то, што је у у,Д . Аисту" од 27 Јгнуара о. г. некакав Петар приказујући је псказао да се писац у сижету врло мало придржавао Пушкпнове приповетке. Ми тврдимо на против. Изузимајући Алексијеве Њање, слугу и оног племпћа трчкарала, све је Пушкиново, и то све до ситнице. Тврдећи ово ми ни уколико не замерамо што се писац придрж(._,ао горње приповетке. То не! И Шекспир је за своја дела узимао сижете из туђих прича па и с>м Пушкин није без тога био. Кад би хтели да ситничаримо могли би и у овој Пугнкиновој нричп наћи неке сличности са Шекспир^вим »Р-омеом и Јулијом. 4 Ио ту нема замерке; један истоветни спже могу њих десетина употребнти па опет на разне начпне. Али кад већ гшсац узима туђ снже, онда је дужан да га или боље изради те да надмаши нзвор, и.ш бар да се са извором на једну висину уздигне. На жалост, овде није било тако! Ппсац комедије заостаје и сувнше иза Пушкпна; шта више смемо рећн да је, у многоме, покаарио Пушкинову причу. Да ово докажемо. Изузимајући ведрог, романтичног описивања, Пушкин је у поменуто своје дело унео доста пријатног и здравог хумора, који се највише огледа у лакомисленом несташлуку Лизаветпном; те ведрине и тога хумора у комедији г. Шапчанина нисмо видели нигде. Па н сам писац као да је осетио немоћ у овоме, а то се види из тога, што је у недостатку хумора морао да створи једну нему Фигуру, учптеља франц. језика, који ће својом иојавом у карикатури изазвати потребан смеј код публике. Већ овакав начин уношења немих фигура са нарочитом намсром, није дозво.вен у комедији, иначе она пада на степен обичпе лакрдије. И као год што у самим радњама нема нн мало хумора, тако и конверзација оскудева оном духовитошћу, која је зачин шаљивим играма ове врсте. У целом делу, кад