Otadžbina

522

ПОЗОРШПНИ ПРЕГЛЕД

Шапчанинов Берестов није такав. Он је човок, који је, до зла Бога, пргав, неоносан ; извикује ое по кући на слуге, виче иа Алексијеву њању, а мало час повраћа се, пружа руке слузи, а с Њаљом плаче за покојницом женом, која је, Бог да је прости, ваљана домаћица. Пушкинова Лизавета, то је девојче веселе и несташне нарави. Опкољена са свију страна извештаченим »бонтоном« и »декорумом" своје гувернанте, гледа како ће , бар за који часак своме несташлуку по вољи учипнти. Начнтана романима постаје до неког степепа п сањалицом. Али, поред свега тога, она није неприродна нити извештачена. Лизавета Шапчанинова не личи ни у колико на Пушкинову. Час је наивно несташна (у IV чину , кад излази пред Берестове накинђурена и набељена) а сад опет као какова намигуша, која извпја врат, успија устима на гувернанту, кад јој ова окрене леђа и заваљује се у наслоњачу пред страним човеком, онако немарно, као младе салонске даме, које нз дугог времена и преживелостп не знају куда да се дену. Пушкинов Алексије то је младић романтичног духа ; жив, окретан, весео, али чиЈа веселост не прелази оне границе које озбиљиог човека разликују од обичпог ћаскала. Док Шапчанинов Алексије изгледа нам више бонвивански. Ето , то су вам главна лица у целој комедији као и у причи Пушкиновој. Ни један није у Шапчаниновом делу погођен као код Пушкнна. А пи један од тих типова , које је Шапчанин на своју руку прерадно, пије нрнродан, није веран. А то је такође замашна грешка ; јер ако у драми нема верно ногођених тинова онда та драма није истинита, није нз жнвога ; па по томе и неваља. Остају нам још два оригинална типа, која је г. Шапчанин сам створно. То су Њања и Племић трчкарало. У њима видимо већ неку намеру да се задржн на свестраннјем оцртавању карактера. Впди се бар да је племнћ трчкарало један жив, увек безбрнжап бонвпван, који трчн од пријатеља пријатељу, чинп им услуге, вређају га, алн им он прашта и иикад се не срди. Једном речи нрава слика „лорда Хаја" из комедије „ Ших краљу а нама се по свим знацима, чини да овај карактер и није нншта друго него врло бедна копнја »лорд а Хаја. л Њања Алексијева и сувише је невидљива рола да не можемо њезпн тнп тачно означити. Но поред свега тога оба ова карактера чине онај исти утисак који и Муромски; т. ј. можете их комотно каспрати и драма неће осетши, услед тога, ннкакве празнпне. А то значи да ове личности немају довољно везе у драми и да не утнчу нн у колико на развој догађаја међу којима се они налазе.