Otadžbina

ДОБРОВОЉАЦ Те се само дрну, трже и осврпу, Па с Турчином лупи о земљицу црну А када је старац по Турчину пао, Није имо када да оружје тражи ; Није се за бојном пушком оствртао ; Ни сабљу пе може гневан да потражи ; Није му се рука ни еилаја такла 1>ећ зубима староц душманина закла. 11 док млади Лука с једног виса, стрча, 11а Букалу старом у помоћ дотрча, Турчин је већ мртав под Вукалом био, Ал га он ни мртва није остављао. Пего му је крвцу испод грла пио, 11 синове своје дрхтав помнњао. А после се опет своме бору врати, 11 убојну пушку по среди довати. Јечала је гора од пушчаног треса, А дим је се диз'о до самих небеса, И звезде се саме сакрише од страха На гору је била пала густа тама, Проламана јеком људскога уздаха, Просецана севом пушчанога плама : А барутни мирис иапараше таму, Као светп тамјан у слободе храму. Дуго се из горе тако пушкараше, Докле најзад Турцн узмицатп сташе. Видели су били, да не могу нншта, Док се Срби држе планпне и горе, Па тражигпе за се бољега бојпгпта Хтели су се с њима у пољу да боре ; Хтели су да Србе, у сред ноћне таме, Из заклона горског на раван измаме. А када се ноља и равнине лате, Да се својпх брзих хатова дохвате. Ал им Триша беше пре за леђа заш'о, И с тридесет друга пресек'о нољану, Па кад им је на њој п хатове наш'о Срби с турских коња Турке клати стану. Прежалпше Турци своје коње многе, Уздаше се само још у своје ноге. А.1 се Срби пусти у потеру дали, Па их с коња сабљом, а и ножем клали. Секли су их тако, док зора не свану, Те блиставо сунце на небо изађе, Па осветли зраком крваву пољаиу, 11 тругшне турске на ледини пађе.