Otadžbina

ДОБРОВОЉАЦ

А. што- још на дану у животу оста, Све то српским робљем у тренутку поста. 48. Нзведоше робље, да му Пва суди, А њему се сретном надимаху груди. Погледа по робљу : ноки чалме нема ; Неки од стра пао, па на земљи клечи ; Неки се већ богу па нстину спрема ; Неки рањен клеца па од бо.их јечи ; А неки пун гнева по Србима гледа И робом би хтео, да им заповеда. 49. Гледа, Иво, гледа, а поглед му спне »Ето,« речс, слпке турске царевипе ! »Јест, тако ће она сатрвена бити, Кад слобода јарка свочу Српству гране ; Кад се српски барјак стане свуда вити ; Кад победа ерпска буде на све стране ; Ал док дотле дође, трсба јунак бити Крвца се душманска мора реком лити. ц 50. Па поносно викну : „нек се Српство свети!" Ал к'о да се у том нечему присети Ману само руком, па нолако рече : »Крви је ч се српске и сувигпе лило : Није слава у том, да крв оамо тече ; Доста је по Босни погибија било : Одлазите с миром ! ноћу ваше главе Многи ми се снови већ у крвп даве, 51. Тако рече Ива, а робље је пало, Те пред њиме црну земљу целивало. А после се сретно преко поља вину, И за час га тили у даљини неста, А Ива је ва њим глед'о у даљину, Глед'о па се није помицао с места : II докле је тако у даљину глед'о, Занесен се беше некој сети пред'о, 52. Чудна му се мис'о по памети вила, Грозна му је слика пред очима била : Неки костур страшан, изломљен и труо, Из гроба се ладна са грмњавом диз'о : II Ива је уздах и јецање чуо, А с коштаних уста вапај се подиз'о : II сада се дигох, да милости проспм Мнлост, јер крв српску не могу да сносим !

Вд. М. Јовановић.