Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

71

„Заједно ! Је ли то могућно ? а номислн »Бовин, погледавши је. II пође да метне кдизаљке. — Од кад вас нема, рече послужитељ, придржавајући му ногу и намештајућп клизаљке — После вас и нема правог мајстора. Хоће лп бити добро, рече, притезајући кајишо. — Добро је, добро, само брже молим те. одговори .Бовин, сав блажен. »Ах , говараше у себи , то се зове живот , то је срећа Заједно, рече она , заједно. Да ли да јој сад кажем ? Ну баш се сад и бојим да, јој кажем, јер сам ето с]Аћан, срећан макар и у нади. А кад бих јој казао ?... Али мора бити, мора бити ! Шта се ту бојати!" Љовин устаде, скиде горњи капут вину се по глаткоме леду, лако и неусиљено. Он јој прпђе бојажљиво, но она га осмели осмехом својим. Она му пружи руку, стежући је све јаче, што су брже летелп. — С вама бих се врло брзо научила, некако се с вама не бојим, рече му она. — И ја сам сасвим сигуран, кад сте ви поред мене, рече он, но поплаши се сам својих речи , и поцрвене. И доиста , чим је то изрекао , лице се њезино помрачи , као кад сунце зађе за облаке, н .Бовин познаде ту промену на њезином лицу. Она се даде у мисли. и чело њезино натушти се. — Ви сте се нешто сневеселили ? У остадом ја немам никаква права да вас то питам, додаде брзо. — За што ?... што бих била невесела, рече хладно, и одмах додаде: — Јесте ли видели М. 11е 1лпоп ? — Нисам. — Идите к њо ,1зи, она вас јако воле. »Шта ће то рећи ? Ја сам је морао увредити. Смилуј ми се Господе!" номисли Љовин и упути се старој Францускињи, што сеђаше на столици. Она га поздрави као старога пријатеља с пријатељским осмехом, тако, да јој се виђаху лажни зуби. — Расте, младеж, расте, рече она, указујући очима на Кити, него идите, идите. Јелте да се Кити добро клиза ? Љовин похита девојци. Она више не беше онако строга. Погледаше га опет доброћудно и ласкаво. Ну Љовину се она ипак учини замишљена и спокојна. Он се чисто растужи. После разговора о старој гувернанти , н о њеним чудноватим навикама , она га узе питати о његовом животу на селу. — Зар вам одиста није досадно на селу ? рече она. — Није, јер сам у великом послу, одговори он, умирен и сам спокојним тоном, којим м\ она говораше.