Otadžbina

72

АНА КАРЕЊИНА

— А хоћете ли дуго овде остати ? — То не знам одговори он и не мислећи више шта говори. Њему паде на иамет, да ће и опет отићи не свршивши нпшта ако и даље продужи тако безначајан разговор. — Како то да не знате ? — Не знам. То од вас зависи, рече он, и поплаши се сам својих речи. Да ли зато, што није чула ове његове речи, или што их није хтела да чује, она као да с§ спотаче , посрте , потом прође мимо њега. Она приђе г-ђци 1лпоп, рече јој нешто , потом се упути кућици да скине клизаљке. „Воже, шта урадих ! Господе Боже, помози и научи ме !" мољаше се Љовин, и као да осети нотребу да се разгали, силио полете, кружећи по леду. У тај пар неки младић, вешт клизач, излете из каване с цигаром у устима. Спустивши се шумно низ степенице, он се савршено слободно спусти на лед. — Ах, то је нешто ново, рече Љовин, и одмах се упути горе, да се и сам спусти низ степенице. — Чувајте се, чувајте се ! повика Никола Шчербацки. Љовин се спусти на ниже, одржавајући рукама равнотежу. На последњем ступњу, спотаче се, и додирнув лед руком, исправп се, и смејући се оде даље. — »Ваљан човек," помисли Кити, и пошав са г-ђицом Тлпоп смешкаше се на њега, као на брата кога воле. „Да ли сам, мишљаше она, доиста скривала, да ли то доиста беше неупутно ? Веле: кокетерпја. Ја га истина не волем, ну он је ипак тако пријатан и добар човек. Само да оно не рече ?....« * Угледав Кити с м^тером где полазе, Љовин, сав запурен, застаде и замисли се. Потом скиде клизаљке, и пошав за њима, стиже их на изласку из баште. — Радујем се што вас видим, рече кнегиња — ми примамс, као обично четвртком. — Дакле данас ? — БиНе нам врло пријатно, рече кнегиња сухо. Та хладноћа кнегињина не допаде се Кити, и она похита да је ублажи. Она окрете главу и рече смешећи се : — До виђења. У тај мах, Степан Аркадијевић , весео и задовољан, ступи у башту. Ну пришав пуници, он јој снуждено и збуњено одговори на питања о здрављу Долином. Опростивши се с пуницом , он се успрси, и узе Љовнна под руку.