Otadžbina

АНА КАРЕЊИНЛ

— Нису рђаве, рече, скидајући шкољке са седефских љусака, сребрном виљушком, и једући једну за другом — Нпсу рђаве, ионови погледајући својим влажним, светлим очима час Љовина, час послужитеља. И Љовин јеђаше шкољке, ма да би му слађе пао хлеб са сиром. Он се дивљаше Облонскоме. Чак и послужитељ сипајући шампањер у чаше, и намештајући своју белу кравату, с очевидним задовољством иосматраше Степана Аркадијевића. — Теби као да шкољке нису по вољи ? рече Степан Аркадијевпћ испив своју чашу — или ниси расположен ? А? Он би рад био да се Љовнн развесели. Ну Љовнн истина не беше невесео, али му некако нелагодно. Некако му беше непријатно ту у гостионици, где се ручавало „с дамама;" огледала, осветљење послужитељи, све га је то непријатно дирало. Бојаше се да не оскврни оно, чиме му душа беше испуњена. — Ја ? Доиста нисам расположен, рече он. А осим тога, све мн је некако неугодно. — Ти не знаш како мени, сељаку, све то изгледа некако необично, исто као и нокти у оног господина, што сам га впдео код тебе. — Јест , видео сам како су ти јако пали у очи нокти сиромаха Гриневића. — Но иде, па не иде, одговори Љовин — Представи само себе на моме месту ; ми сељаци старамо се како да радимо рукама ; с тога обрезујемо нокте, и по кадкад засукујемо и рукаве. А овде напротпв људи пуштају нокте да расту што дужи , и вешају о запонке ваздан којешта, да не могу ни да макну рукама, Степан Аркадијевић насмеши се весело. — То значи да за њих и нису груби послови. Они раде умом... — Може бити. Али то је ипак све за мене необично н чудновато, као год што ми је и то необично и чудновато, што ми, сељаци, ручамо на двоје на троје, само да радимо свој посао, а мн овде ето ваздан развлачимо, и да би што дуже јели, почели смо са школ.кама... — Наравно, одговори Степан ^ркадијевић. У томе и јесте цељ образованости, да из свега створи уживање. — Ну ако је у томе сва цељ, то ја волем и да останем дивљак. — Па ти си и онако дивљак. Сви сте ви Љовини дивљаци. Љовин уздахну, Он се сети брата Николе. Вегпе му тешко и он се намршти. Ну Облонски окрете други разговор. * — Ну, хоћемо ли вечерас ићи нашима, то јест Шчербацкима ? рече, одгурнув празне љуске, и машивши се за сир, значајно погледајућн Љовина.