Otadžbina

76

АНА КАГЕЊИНА

— Ја ћу и!]И зацело, одговори .Бовии — макар да бих рекао, да ме је кнегиња без воље позвала. — Ах, којешта! така јој је нарав.. Дај донеси супу!.. така јој је нарав, знаш, ^тагкЈе с!ате, рече Степан Аркадијевић — И ја ћу доћи, само најпре морам гроФици Бониној на певање. Зар ниси прави дивљак? Чиме сад да се извиниш, што си онако изненада отишао из Москве? Шчербацки опет окупили питати мене, као да ја то морам знати. А ја знам еамо то: да ти радиш, како нико на свету не ради. — Тако је, рече Љовин тихо и узбуђено — право кажеш, прави сам дивљак. Али не с тога што еам онда отишао, него што сам сада дошао. А дошао сам... — 0 срећни човече! прихвати Отепан Аркадијевић, упревшн очи у Љовина. — По чему то? — Познајем ја заљубљене људе по очима. Бадава, имаш среће! — А теби је божем рђаво? — То не, али пред тобом је будућност а код мене је садашњост — па и то да Бог сачува! — А зашто? — Та није како треба. Него да не говорим о себи, и онако не могу све да ти испричам, рече Степан Аркадијевић — Дакле зашто си дошао у Москву ? — Погађаш ли? одговори .Бовин, не скидајући очију са Степана Аркадијевића. — Погађам, али не могу први да почпем разговор о томе. Бећ и по томе ти видиш да погађам, рече Степан Аркадијевић, лукаво смешећи се. — Иа шта велиш ? упита Љовин дршћућим гласом и сав узбуђен. Како ти се чпни? Степан Аркадијевић лагано испи своју чашу, не скидајућн очију са Љовина. — Ја? рзче Степан Аркадијевић — ништа боље не би желео! То би било сасвнм како ваља. — И ти баш тако велиш? Ти добро знаш о чему говоримо? рече Љовин упревши очи у Степана Аркадијевића. — Држиш да бн то могло бити ? — Држим да би. А као што неби ? — Не, ти баш на сигурно мислиш, да би то могло бити? Не, не, кажи како мислиш! Али ако ме одбију ?.. и ја сач чак уверен...