Otadžbina

О СРАЗМЕРНОМ ПРЕДСТАВНИШТВУ МАЊИНЕ

такве неприродности које изопачавају сам репрезентативни иринцип, дешавале само у понекоме срез у, и могло би се сносити; али го бива без разлике по свима срезовима. Мала једна земља броји рецимо 300.000 бирача и 200 посланика. Г1о начелу данашње већине, а по аналогији горњега примера 150.001 бпрач има своје представнике, или боље смагра се да представљ а. цео народ; 149.999 остају без и једног ! Пређимо са биралишта у скупштину; изнесе један пројект закона на претрес. и после дебатовања стави се на гласање, 101 глас решава, а 99, као мањина губе се (претпоставио сам 200 посланика). Истина то нцје увек случај. Често се избори врше замаглном већином, и законски предлози усвајају се великом већином гласова, или на иослетку једногласно. Али пример наведени може Да се деси, и по правилу се дешава, и то баш при дебатовању најзамашнијих питања. Жил Симон наводи да је Француски устав од 1875 године усвојен већином од цигло једнога гласа. Кад се према томе узме на ум,колико бирача иредставља 101 глас у законодавноме телу, онда је јасно да у место владе већине, којом се поноси данашњи демократски век, у стварп се има влада мањине. Наведени примери, који ни мало нису претерани, очигледно нам показују од коликога је значаја начин на који се именују народни нредставници. Узалуд ће се проширавати право гласања узалуд, ће се толико инсистирати на сузбијање преспјеполициски чиновника, све дотле, док се не усвоји начело сразмерног представништва. Мисао да треба одбацити спстем већине и заменити га системом пропорционалног представниттва јавља <.е први пут, и то са неком зебњом , у колевци усгавнпх слобода, Енглеској, крајем прошлога века, а око половине данашњег века, та идеја била је већ толико сазрела да се почела примењивати у практицн. Практични енглески умови, којима је много стало да осигурају опстанак парламептарне опозиције, јер већина остављена сама себи ОТАЏБИНА КЊ. XXI. св. 81 7