Otadžbina
О СРАЗМЕРНОМ ПРЕДСТАВНИШТВу МАЊИНЕ
93
I Као што је модерна наука о држави одбацила стари појам о „божанскоме праву» владаоца, тако исто данас се не може доиустити «божанско право већине." Великп енглески философ 1 назива прво схватане старом, а друго модерном политичком предрасудом. Оно прво било је логично, вели он, ма да нерационално, према општем схватању старих да су владаоци богови или шихови заступници на земљи, као што је учио Босие за време Луја XIV. На тим премисама могао се силом извести закључак о безграничној власти државној. «Модерно начело већ се не може тако бранити. Законодавно тело, које не може претендовати пи на божанско порекло ни мисију, не може прибећи нечем надприродном да оправда своје претензије на неограничену власт ->) 2 Наука дакле не допушта неограничену власт једнога лппа, а још мање може допустити неограничену власт њих више. «Тежња представничког тела бива све интензивнија у практици да се више меша у најдетајније послове управне власти ; а кад се неко осећа силан природно је наклоњен злоупотреби те силе. То је општи закон и опасност којој су изложене представничке владе". 3 Кад се скупи више лица да реше неко питање па се не могу да сложе, оно се решава већином гласова. То важи за сва саветодавна тела, па и при донашању законодавних одлука. Начело већине у делиберативним скупштинама тако је освештано дугом практиком, да и најмања сумња о противноме готово свакога зачуђава. Међу тим ни сам тај принцип већине при решавању није ван критике. Неки га писци нападају, а на првоме месту
1 Тће §геа1; ро1Шса1 зирегзтлоп, ћу Негћегћ 8репсег, Тће Сопкешрогагу Кеу^е^ 1884 Јули.
2 брепсег ор. сек.
3 Мпљ. 1 ј С ^оиуегпешепк герг&зепкапГ, превод од Б. ЛУћНе.