Otadžbina

О СРАЗМЕРНОМ ПРЕДСТАВНИШТВУ МАЊИНЕ

95

начело закон већине гласова, једини ирактичан пут да се консултише воља народа, било при саборима народних представника, или у законодавним дискусијама. Као последица тога начела, сматра се да половина са једним гласом више бирачкога тела и половина више један глас законодавног тела, имају право не само да њихов глас буде одсудан при решавању у једном и другом случају, него још по чудноватој некој фикцији да те половине представљају цео народ ; а да мањина, која је најчешће половина са једним гласом мање не треба ни сразмерно ни никако да буде представљена. Право представништва и право решавања, две битно различне ствари, тако су се до скора ндентиФиковале. Један «ес1а1гс188етеп1;»најбоље ће нам изнети на видело ту разлику. На пр. 15 лица скупе се да нешто реше ; а после подужег дебтовања седморица се сложе да треба ствар решити у једном правцу ; осморица заузму са свим супротно гледиште. У том случају глас осморице, као већине, теба да пресегне. Тако данас бива при сваком већању кад се нешто решава. Тако би било и кад би се цео народ скупљао и непосредно решавао о јавним питањима као у старој Атини. Али, примењивати принцип већине кад је стало да бирачи буду представљени, не само да је неправично него и опасно. Гласови бирача важе подједнако; они се броје а не мере. «При донашању одлука не могу се измирити већина и мањина, ну при саветовању оне се савршено измирују, допуштајући при томе да се свако мишљење изрази и саслуша. •Један мозак не може се решити на две ствари у исто време. То исто важи и за парламенат који се може назвати мозгом народа" 1 Из овога рада мислим излази да је право представништва колективно; оно као такво мора припадати већини; његов је га1зоп сГе1;ге у самој природи ствари. Право да неко буде представљен у првоме

1 Л/а рћПозорМе с1и виГЈга&е ишуег8е1 раг А. РошИбе. Кеуие с!ез г1еих Мопс1ез 1884 за септембар.