Otadžbina

102

НА ПРЕСТОЛУ

Груберсеп учини се као да није чуо , па уђе у шталу. Ма колико да се Валпурга радовала срдачним поздравима у селу, дела та срдачност ннје јој била толико пријатна, колико јој сада беше тешко поднети ово презирање. Истина то беше само глуп сеоски џенабет, који се тако према њој понаша, а Краљ је с њоме разговарао, а с Груберсепом никада; али шта то чшш? Он је опет први у селу, и његово презирање не може се тако лако одувати. — За те, мачуго сељачка, рече Валпурга окренувпш сеГруберсеповој кући — за те ја нећу бити крчмарица бели; теби ја нећу ни једну чашу наточити, нити рећи на здравље ! — Шта рече ? — упита Ханс кад она ове речи прогунђа за се. — Рекох то, да бих волела откупити од оне мачуге имање него механу! — Е, знам и ја да бн то боље било, али ми немамо тих пара да купнмо такво имање, а и кад би имали, Груберсеп не продаје ништа , на против ако какав сиромашак хоће да купи какву ливадицу, он му је отме испред носа! Када њих двоје стигоше пред механу, затекоше многе људе који беху дошли на алвалук, јер механџија беше купио неко вино. — А —- повикаше — ево нам и нове крчмарице! — Лепо вам хвала — рече Валпурга — али мој муж још није купио механу! Ту беше и ловац из Цела, и Валпурзи одмах беше јасно у какву је мрежу од ласкања запао њен муж. Она брзо изађе из механске собе. Механџија и његова жена проведоше нх кроз све собе и у подрум. Валпурга рече да је све добро, али да ће ипак ваљати много дозиђивати. — Тн си се на двору размазила — протестовао је механџија — у нас на селу је друкчије него у краљевом двору; ти си то заборавила; не треба овој кући јота за педесег година нн један нов клинац! —