Otadžbina

104

НА ПРЕСТОЛУ

обријан као данас! — додаде Ханс, узе јој руку, тејепревуче преко своје глатке браде. — Оно, имаш ираво, али ја сам то друкчије хтела рећи. И љубав је једна иста; ни они горе не могу је имати друкчије но ми! — Ја не знам шта је стобом — рече Ханс — ја нисам ни знао да си ти таква вештица, паметна и оштра к'и самп дан. Криво ми је чисто што се људи тикају и говоре с тобом као да си ти још она стара Валпурга! —• Море, реци хвала Богу што сам још она стара, јер иначе не би више била твоја жена! Хансу застаде један кромпир у устима. Он заборави да жваће, па је само укочено гледао у Валпургу; најзад прогута на врат на нос полусажвакан кромпир иа рече: „ Јес чула , та ми се шала није ни мало допала ; са таквим се стварима не шалн." Обоје заћута. Унутра певахие стара мајка : „Моје срце носи ланце Којима си га ти оковао." и та иесма нарочито дирну ово двоје што беше заћутало. — Морам ти још нешто рећи — поче Ханс опет моја је навика, тако сам радио сваки дан у последње време, да свагда после вечере одем мало горе до механе, нарочито у суботу вече. Кад што пијем а кад што не пијем. Данас је субота сви су већ тамо искупљени, па к'о велим даијаодем, теби за љубав! — Што мени за љубав? — За то што ће иначе људи рећи : аха, сада се вратила милостива госпођа, сад он мора језик за зубе! — А што се тебе тиче шта ће људи рећи ? Па онда, баш на против, људи ће рећи зар и то мп је неки муж, који други дан, пошто му се вратилажена после године дана, трчкара у механу ! —