Otadžbina

Н Д П Р Е С Т 0 .1 У

105

Ханс зину; на ово није умео ништа да одгокори; најзадизусти: „Ја, к'о велим, опет да одем; јел' дасети нећеш љутити ? — Па, иди, иди само ! — рече Валпурга п Ханс оде ко из пугаке. Валпурга је гледала за љим, а очи јој се напунише суза! „Дакле то је за чим си ти жудео, с' тога ти је сваки минут био дугачак?" Мајка уђе у собу , прислони врата од собице па рече „Спава славно." У Валпургином лицу одсјаиваше вечерња румен са свим другаче него јутрења, када се ово исто сунце рађало. Дете се још једном заплака у собици, стара мајка оде к њему, а Валпурга побеже из собе као да је што украла право језеру. Беше ноћ, таласи тихо запљускују обалу, ритски врапци ћеретају још врло живо , тако исто сарке, по бреговима где су бачије, унаљене ватре, јер ето је настала ноћ у очи недеље, бачијанке чекају своје драгане, а сада се помоли и месец иза највећега брега и његова светлост бљесну у језеру. Валпурга је дуго укочено гледала у језеро као да не зна ништа за себе, па се онда врати кући али не у собу, већ у подрум. Са грдном снагом одгура она кацу купуса са њеног места, ископа једну рупу у земљи, сакри у њу оно гато је добила од Ирме, па онда опет поврати кацу с купусом на њено место. Она је јога стајала на бунару и прала руке, кад њена мајка у соби упали свећу. Она уђе у собу и загледа се у свећу. — Што си толико упиљила у свећу? — упита мајка. — Е, нано, нисам јога свикла на једну свећу. У двору их увек запале тако много... — Али вигае од два ока ни тамо нико нема — одговори мајка — јок, дијете, ниси ти с тога толико брижна. Кажи право гата ти је? Валпурга признаде како је срце боли, гато њен муж већ друго вече не може да издржи код куће, него мора у механу.