Otadžbina

106 Н А ПРЈСТ01У — Дај ми твоју руку — рече мајка — Јес, јес, о твојој руци ја сам много мислшга; опазила сам да често переш руке, чим што додирнеш; то је лепо, али то у нас не може да буде. Погле, како је твоја рука за ово годину дана постала фина и мека, а гле како су моје руке грубе и тврде. II твоје треба опет да огрубе. Ако Бога знаш немој каквом речцом да учиниш да ти се муж дурне. Веруј ми, њега је вечерас вукло у механу као да су шест коња уирегнули, није шала, субота вече. Он се на то навикао , а навике су тако силне да се не могу нреко колена преломити. У томе нема никакве рђавштине с његове стране, то ја знам боље него ико. Пусти га нек се истрчи како је навикао , вратиће се он и сам у стари колосек! Валпурга ћути. Она је сада љуштила кромпире и својој мајци која рече: — Оношто суВожји даровп, није ни удворцубоље, јел'? — Сада смо откупили једну грешну душу —- одговори Валпурга смејући се—јер ја сам то исто отоич казала моме мужу! Мајка и ћерка спремише кромпире за сутра, па онда мајка рече. — Знаш ита? Да затворимо капију, па да седнемо иза куће на клупу, где је и твој отац тако радо седео. Ту се можемо до миле воље наразговарати , нико нас неће узнемирити , јер кад се не види свећа нико не свраћа, а нама и не требају никакве походе, ми смо нас две саме себи доста! — Ах Боже да је тако и с мојим мужем! — Остави ти твога мужа мирно у механи. Хвала Богу што можемо бити на с.>мо. Молим те немој да ми се пренемажеш к'и некаква збачена Краљица, то ме највише заболи када те такву видим ! Мајка и ћерка одоше кроз кућу на задња врата у малу баштицу. Ту беше једна клупа испод шталског прозора. Оне седоше, само оставише отворена задња врата да могу чути ако