Otadžbina

Н А ПРЕСТОЛУ

107

би се дете заплакало. Ништа се није чуло осем мириог преживања крава у штали. Месец беше високо одскочио и блистао се у језеру; из далека чуло се по катшто да неко ијујукне, или пас залаје, или веслање каквога чамца којијејош возио преко језера. — Та само да је већ прошло првих 14 дана — уздахну Валпурга — сада би ми ваљда већ било обичнпје! — Немо.ј никада желети да је неко време нрошло. Оно долази и пролази само. — Право велиш, нано! Молим ти се, учи ти само мене шта ми кад ваља радити, ја нећу више да имам своју вољу. — То не иде. Чим научиш сама ногом да идеш, мораш сама и надати! — Добро нано. Ја ћу пазити на се и притегнућу срце! — Добро; сад ми причај штогод. Шта сада у ово доба раде тамо у Краљевом двору? — У ово доба? Драги Боже, мени је као да има две године дана како сам отуда. Сада су упаљене свеће у свима ходницима, доле госпоштина усгаје с ручка , али о томе ми горе ништа не знамо. Госпођица Крамерова чита своју књигу,. она сваки у Бога дан прочпта по чптаву једну књигу, а мој прпнц — ах ти јадно детенце! — бризну на један пут Валпурга у плач. У исти мах заплака се и њено дете у кући. Обе жене уђоше у кућу. Оно је само сневало — рече мајка тихо — осећа оно да му је права мајка дошла. Валпурга опет осети да она живи двојним животом, да је још и тамо и дома, све се у њеној глави беше побркало и кад је опет у баштици села поред мајке, морала је да се домишља где је управо? — Ја к'о велим — рече мајка да онај који има много земаљскога блага као што имају Краљ и Краљица и остала тако госпоштина, да, они на небеско царство и не помишљају. Валпурга стаде причати како су на двору побожни, особито Краљица, и ако је она Јутеранка.