Otadžbina

Н А ПРЕСТОЛУ

109

— Нано, то не могу, то никако не могу! — А ја тн оиет кажем ти то мораш учинити и ако то не учиниш нити си жена нити си мати каква треба да си, и у свакој златици коју си кући донела , налази се по један нечастиви из накла. Најпре си ми рекла да ћеш ме послушати у свему што те будем световала, па ето на првој проби велиш да не можеш ? — Хоћу, нано, хоћу живота ми. Учинићу све што могу! — Тако ваља; а сад лаку ноћ! — рече мајка и оде у своју собиду. Валпурга лежаше мирно у ностељи, али брига и срџба чупају јој срце. Рођено дете отуђило се од ње, муж јој стекао рђаве навике, њему је сад милије механско друштво но своја жена. За кога се она толико мучила у туђем евету, док је нешто стекла да донесе кући, за кога је била онако поштена?... Горке сузе наквасише јој узглавље. Али на пречац проговорп нешто у њој: Зар си се и иоштењем понела? Је си л' ти за другога поштена или за себе? А зар се они без тебе нису такође мучили и морали да раде све сами и за тебе? Зар не треба да благодариш Господу што ннсу помрли од туге?... Оно јес, али сада би они требали да се од. срца радују и да су захвални. — Од детета не могу то тражити, оноје још лудо, али мој муж је паметан кад хоће да је. Зар сам ја ово све зарадила за то да послужујем цео свет као крчмарица? Јок Бога ми, ово сам ја стекла. ово је моје право!... Тешко си га мени, какво право! Кад год неко хоће да одржи своје право према другоме, онда је пакао готов... Џаба га било, не тражим ја никакво право, нити га имам икаквога, не тражнм ја ништа за себе, ја хоћу да будем добра и нослушна жена и добра мати... Драги Боже, ако то нисам, помози ми да будем!... У томе се стадоше приближавати тешки корацн. Ханс уђе у собу а Валпурга впкну радосним гласом : — Здрав да си ми Хансе! Не знаш како ми је мило што сам те могла још будна дочекати ! —