Otadžbina

110

НА ПРЕСТОЛУ

— Добио еам, добио сам ! — викну Ханс моћним гласом — пред кућом испред нашег прозора стоје два човека; ми смо се опкладили — за шест ока впна смо се опкладили. Они рекоше да се по томе познаје колико која жена мари за свог мужа, како га дочекује кад се он из механе врати. А ја опет рекох : ја знам моју жену, она ће бити мила спрам мене ма када се ја кући вратио. Они не хтедоше веровати, па се окладисмо, и ето сам добио опкладу, и милије ми је што сам имао право, него да ми је неко поклонио све вино што га има на овоме свету! — Ханс отвори капке на прозору па викну : — Чусте ли соколови? Сад можете ићи кући. Вино је моје. Лаку ноћ! Валпурга беше навукла јорган преко главе; на пољу се зачу смеј, и она два човека одоше. Месец весело загледа за тренутак у ниску колибу, па онда се капци опет затворише.

5. Кад је Ханс устао сутрадан, а оно краве помужене, кућа почишћена и раслремљена као да су преко ноћ виле распремале. Сто у соби застрт белим чаршавом а на столу саксија обмотана лишћем, а у саксији расцветане црвене лале. — Ти си вредна ■ била од јутрос — рече Ханс. — Јесам, ја сам ти јутрос у мислима прелетала преко целога света и опет се кући вратила. Ви'ш, госиоштипа има све што зажели, само једно нема, а знаш ли шта ? — Не знам — Госпоштина нема недеље ни свечаника, а знаш за што ? — Ни то не знам. — За то што она управо нема ни тежатнпка. Кад људи ј дворцу устану, њихова обућа очистила се сама па стоји пред вратима; кава се скувала сама, хлеб се умеспо и ис-