Otadžbina

Н А ПРЕСТОЛУ

111

пек'о еам, стазе и путови почшпћени, све што треба ту је а не знаш како и од куда? Али сада ваља све својом руком урадити. Погле, данас сам ти већ метнула моје руке под табане, очистила сам ти ципеле! — То не смеш више чпнити; то није твој посао. Немо' више ! — Добро, други пут нећу, али данас сам хтела све сама да урадим и било ми је тако добро око срца, да ти не умем исказати. Кад сам прву путуњу воде донела, беше ми мало потешка, али опет може се, а сад се радујем доручку. Има година дана како нисам била овако гладна к'о јутрос. Кад је стара мајка с дететом ушла у собу и она се зачуди па рече: — Море, Валпурга, ти ћеш још и од наше колибе направити дворац. Ханс јој радосно испрнча шта је све Валпурга урадила лд јутрос, а мајка рече : — Право има, јер у дому ништа толико добра не носи као рад, и баш сада кад имате нешто пмања треба тек да запнете радити, јер где се не ради, ту имање не може да угреје место, него се измигољи, и само онде хоће да се задржи где се сваки дан привреди макар најмање ! — Готово — рече Ханс — не треба ни да идемо данас у цркву. Мајка нас је благословила најбољим Божјим благословом. — То јес, али ми ћемо опет отићи данас у цркву одговори Валпурга. •— Докле год сам била далеко од куће, свагда сам се радовала ономе дану, када ћу опет поћи нашој црквици, а данас је хвала Богу тако лепо време, какво чини ми се, никада до сад није било. Све беше сложно да не може бити лепше; само још дете што не могаше да се приволи. Валпурга рече мајци да је све лепо урадила, но да се за једно мора на њу да љути. — Што? А шта сам урадила? —