Otadžbina

44

СЛИВНИЦА

Мора бити да се Пинтер иреварио, да у колиби није заседавао никакав ратни савет, да су само писане заповести,. јер канетан Константиновић, који се беше вратио у колибу, на скоро изађе опет и рече Пинтеру да га Краљ зове. Он одмах уђе у колибу. Мени чисто беше мило што су «е сетили на ту пажњу према једном страном офпциру. Ако колиба беше сувише мала за цео штаб , није требало оставити тог страног човека на пољу на снегу, који непрестано ладаше. У осталом моју нажњу беше на се обратила једна друга •са свим важна околност. Један од официра беше учинио драгоцено откриће. Нашао је негде повелико парче хлеба, на га је сада братски делио. И ја сам добио два три залогаја. То је било довољно да пљувачне жљезде мало оквасе уста. Сада се бар могла запалити једна цигарета. Међу тим пред нама, крај друма стајаху товарни коњи са сандуцима Краљеве пољске кујне, којн су нас вас дан чекали позади дунавске позпцпје. Али сада се још мање могло мислити на вечеру него што се нреко дан имало кад мислити на ручак. Сви смо ћутали и чекали. Крупни праменови снега пријатно нам хладе образе, који су, бар мени, били зажарени као да сам у грозници. Колико смо тако стајали и чекали не знам. Беше ми сувише незгодно да се раскопчам и да тражим сахат, који је сигурно био тек у трећем слоју хаљина. Али најзад зачу се команда: — Коње! Док нам доведоше коње, изађе и Краљ из колибе. Он погледа редом све искупљене официре који салутоваху, па угледавши ђенерала Милутина рече: — Господин генерал и ви ћете с нама? — Разумем! — рече ђенерал, који је ваљда тек услед тих Краљевих речи почео слутити, да није више командант дивизије.