Otadžbina

СЛИВНПЦА

45-

За час му доведоше коња и он пођо с нама. Тек што смо одмакли неколико стотина корачаји, сретосмо један ескадрон коњичке бригаде. То беше четврти ескадрон I. пука. Његов командир г мај ор Тодор Груба-новић изађе Краљу на раиорт, па онда. одгалопира назад. Пола ескадрона оде напред, а пола се стави иозади гардиста. Грубановић уђе у свиту. Тако смо наставили путовање. 0 мај, мислио сам у себи, овај ескадрон имао је заповест да направи реле дуж целог теснаца. У место тога ок цео долази да прати Краља? Шта ли то значи? Размишљајући тако разне мисли, од којих ни једна, не беше пријатна, ја и не опазих да јашем поред ђенерала Милутина. Он на један поче сам да говори: — Баш хвала Господару, што ме собом води. То је сигурно смена. Није, побратиме, више за мене овај штрапац. Није то шала четрдесет година војничке службе. Одавпо сам ја заслужпо пензију да одморим старе кости!... — Тако је, побратиме! — беше све, што сам ја умео> казати у том тренутку. Настаде мучно ћутање, које срећом прекиде та околносг што стигосмо пред једну механу на вису исиред уласка у Драгомански теснац. Пред том кућом беху многе ватре занаљене и сирам њихове светлости могаху се видети болничарске иатроле где из околине појединих огњева дижу рањенпке на носилима и уносе у кућу. Краљ заустави коња и зовну ме по имену. Ја притерах коња ближе. —- Заповедајте, Величанство ! — Овде је сигурно главно завојиште дунавске дивизије ? —