Otadžbina

46

СЛПВНИЦА

— Не Господару. то би било сувише далеко од позиције. Овде је II. пољска болница дунавске дрвн.зије. — Да ли би могао видетн командира? — Одмах — рекох ја, нрптерах коња до плота и викнух: — Мајор Милутин Поповић! — Ја! — одазва се командир болнице, који се у дворишту десио и потрча к мени. — Краљ те зове ! — рекох му, и вратих се на своје место. Др. Милутин изађе на рапорт. — Колико сте иримили рањеника данас? — упита га Краљ. — Преко четири стотине наших и десет бугарских, и то 400 наших је само из дунавске дивизије! — рапортираше командир болнице. — Како само из дунавске? — унита Краљ — зар се овамо евакуишу и рањеници дринске дивизије ? — Из једног њеног пука, четвртог, којн се борио десно од наше дивизије и који је с тога био и сувише далеко од евакуационе лнније своје дивизије. Њемујебило најближе, да евакуира своје рањенике овим друмом. — Колико сте их примили из IV. пука ? — 58, Ваше Величанство ! Осим тога и велики број рањеника коњичке бригаде.... — Па то ви имате сад преко пет стотина рањеника? — Толико је ирошло кроз болницу, али се апсолутно не би могло сместити овде , јер хан је са свим рабатан, ја сам морао употребити све штале. У осталом на ов кој близини бојишта и неможе функционпсати болница као таква. Ја сам се морао задовољити , да свршимо неопходно нужне операције, да поправимо прве завоје које су рањеници до<шли на пуковским и на дивизијском завојишту, да направимо чвршће завоје код тешких рањеника, да их нахранимо, напојимо, да, их покријемо ћебетима и да их експедирамо у