Otadžbina

80

С Л И В Н И Д А

Разговарајући се понајлак стигосмо — Бог свети зна у које доба ноћи — у Цариброд. Тек што сам се скинуо — или ме скинуше — с коња, предаде ми један војник једно писмо, које под једном механџијском лампом нрочитах, и у коме стајаше: „Г. Пуковнику и т. д. „У болници, куда ће вас сваки жандар довести, наћи ћете за Вас стан. Тамо је у послу и на ноћишту и Ваш 5. Новембра. Др. Ј1 Е. ЛазаревиИ. Али још се није могло следовати овом љубазном позиву мога деловође. Ваљало је још у „конак", где је било нешто накнаде и за ручак и за вечеру. После те ручко-вечере већ сам мало боље стојао на ногама и поштапљући се на шпаду одох у болницу. Вавирих у све собе које беху препуне рањеника. Сви беху превијени н сви спаваху у својим мокрим хаљинама на сламњачама, које беху поређане једна до друге на патосу, по неколико врста у свакој соби. Собе беху добро наложене, прилично осветљене; болничари стражаре по собама и приступају појединима који јечаху, јер им болови беху јачп од умора , на ни у врућој соби још не могаху заспати. У ходницима беше блато, крв, крвави скинути завоји, крвава носила, разбацан крвав памук и чешљаница , троугалне мараме, пушке, кесе с муницијом, сандуци с болничким прибором — један крвав хаос... Али немадох душе да рекнем ни једну реч на криво персоналу болнпце. Он беше већ попадао на нос од умора, а на пољу у авлији и пред школом непрекндно шкрипе кола и зврје каруце које непрекидно доносе нове масе рањеника.... Ноћас се већ нико не може евакуисати у Пирот То ваља све примити и задржати на преноћпште, то ваља све прегледати, на ново превити, овде крв зауставити, онде стални завој наместити, а завојног материјала почиње нестајати... То све ваља записати, нахранити и напојити, однети на постељу... ако још