Otadžbina

СЛИВНИЦА

81

која б} г де... иначе ће се морати оставитп на носилима да преноћи.... море ћути, кад је само у врућој соби... На пољу код кола с којих скидају рањенике ови јаучу, командир болнице виче, псује, грди возаре, болничаре, фијакере, наређује, тера, храбри, тегаи. Глас га беше већ са свим издао, па само кречи. Видех да ја онако изнурен ништа помоћи не могу, па дођох за др. Лазом, који ми са засуканим рукама до лаката и крвавом кецељом показа собу где сам имао преноћити, па се врати на посао... тужан и несретан... Ја се онако обучен с каљавим чизмама стропоштах на средњи од она три креветца на ногарима који беху згурани у ту собицу, за мене, командира болнице и др-а Лазу. У тај мах зачух гласове из оближње собе у којој беху на конаку г. Пинтер и др. Никола Ј. Петровић. Овај беше доста добро расположен, шалио се и питао ме је много више него што сам ја могао одговарати. Беше ми тешко и да говорим. У неко доба дођоше доктори. Гаврић ме окупи да скинем чизме, и пошто је један болничар успео да их растави од мојих ногу, стаде наваљивати да се преместим на бољи кревет до дувара, јер тај је за мене спремљен. Ја пробам да побаучке пређем, јер креветци беху један до другога , али баш нисам имао више снаге ни за то. Они ме просто одваљаше као какву кладу на други кревет. Никола се сметао, а мени беше тешко тако, да се у мало не заплаках. Да ли од умора или од ове мисли: кад је теби, пуковнику и начелнику одељења врховне команде вечерас тако, ја како ли је оним бедним редовима, који се ево три дана бију а три ноћи бивакирају или стоје на предстражама , о нима што немају као ти шињел постављен јагњетшгом и чнзме, онима што немају ни кашику врућега јела , ни дрва за огрев?... Вла дан ТВор^евић 1М |и ОТАЏБИНА КЊ. XVII. ОВ. 65 -ТА 6