Otadžbina

Б О М А Р III Е

15

1 ућега у својим сновима, па разумоти какав ће рој жеља сунути из овако пуне н немирне кошнице. Бомарше у осталом. који их ниКад није ни умео крити, сад више и пе покушава. Као наун се шири, шета, показује своје шарено иерје. «Ако сам уображен, говорио је, нисам л.удождер » То му је била сва одбрана. Као што се могло очекивати, дворани су са незадовољством, које се иостепено иело до зависти и мржње, пратнли ово напредовање Бомаршеово у милости краљевске породпце. Дошљаци. као незвани гости, и кад су скромни једва се трпе: можете мислит.и како су њега морали гледати. С друге стране, и Бомаршеа је од првог дана морало тиштати нонашање племића према њему. Упоређујући се са њима, и уверивши се да се таленат мање цени од рођења и богаства, још је онда дубоко у души осетио срџбу и увреде које ће му до краја живота остатп на' с|;цу. Он већ прежива оне сувише чувене речи, којо ће његов Фигаро, пред Револуцију, бацати нреко рампе као шаку варница у нартер и ложама у лице: «Племство, имања, положај, звања, све вас то чини тако охолпм ! Зато што сте велика господа, држите да сте и велики умови. А шта сте урадили за толика добра'! Потрудили сте се доћи на свет, и ништа више 1 ) )) - Кад се таштине ударе једна од другу ! Међутим трвење је већ било почело, и овда и онда, у прилици. дешавало се да и по која вариица кресне. У почетку, сав претворен \ своје жеље, с оба ока управљена на своју мету, није ништа пп видео ни гледао ни осећао. Али мало доцније, кад је, [[решав известап пут, био за часак застао да се одмори, кад је мало сигурније стао на ноге, није му ни мало било стало играти улогу јагњета. Напротив. Мачије природе . на зврчку је имао обичај одговарати огреботином ; и то увек тако да су смејачи остајали на његовој страни. Један од дворана, у договору са осталпма, спремио се да га доведе у неприлику п исмеје ') Фигарова с в а д 6 и, ч. V., сд. 3.