Otadžbina

АРГОНАУТЕ НА ЛЕМНОСУ

Па онда пођи путем, куда те Боговн шаљу. Кад оне крваве ноћи кроз варош буктећу про1 )ОХ. Застадох ћерку моју на тврдој капији градској, Она пристугш менн, п гласом бршкљивим рече: Хајд' са мном, драги оче! Палада поштује старост И свете врлине твоје. Пророк ми Лемноски рече, Да скривен донде живиш, док једног не дођу дана Синови Бореје божанске, с трачанским лађама брзим, Они ће острово спасти, и тебе, мој добри оче! И ја се покорих тада савету мудрога старца, И жељно на море гледах. У бурним ноћима и мрачним, На морСкој литици једној ватру сам ложио увек, Да путник види место, где живих имаде људи, И мирног скровишта људског. Па зар у часу овом, Да сузе радости миле не лијем, о сине драги? Јазон Разумем мучне боле, што тиште очево срце За својим породом драгим. Но мудрост налаже нама, Да цветне нрезремо стазе, где дражест пожуда бајних Загрева мужанску душу. За снажног Херкула кажу, Побеђен да је пао у ланце ружица мајских, С' којима бесмртна Венус везује гвоздене мишце, И самих Титана силних. Не, не, честити старче! Трачани путују даље, под сенком мудрости вечне. Тоант Зар тако јунаштво збори? Зар деца Бореје свете. У цветној Колхидн само нобсде и славе траже ? Зар земља ова широм не даје прилика њима, Да мудрост Богова силних на сваком заштите месту ?. Јунак је и онда јунак кад падне на мучном путу, Не познав' насладе оне, што људ'ма победа даје! Или Лаврова грана не краси победно чело, К'о чело врлога мужа, што паде поражсн смрћу? Не ! ја вас проклети нећу. Богови наредбе дају, И тешко смртноме створу, што гордо пориче овс ! Јазон Стани, честити старче, стани ! Тако ми огњеног Стикса, Трачапип дрзнути нсће да, против смерова судбе, Обиђе искушења. Осећам крепости доста,