Otadžbina

О МЕНИЧНОЈ ОДГОВОРНОСТН

47

Даље, вредност у есашу казује да меница служи као срество исплате за куповину и иродају између издаваоца и ремитента. Под изразом вредност у рачуну може се разумети двоје : дата вредност, или која ће се тек дати. Ово назначење показује да ремитент и издавалац стоје у рачунском односу, и да је издавалац менице у своме рачуну са ремитентом, ставио. меничну суму у отнлату онога што дугује ремитенту, да је вредношћу менице задужно ремитента. У погледу трећих лица стоји претпоставка, да је индавалац дужник ремитентов. Са речима употребљеним у закону : или на други који начин иримљену, — хоће се ово да каже : како обвеза издаваочева може имати за узрок и нешто друго. а не само оно што је напред наглашено, — новац еспап, рачун, — и што је законодавац у закону напоменуо више радн примера, — то и тај сваки други узрок мора се назначити на меници. Издавалац може примити вредност у наслеђу, у цени непокретности, у кирији. у ра•нијој меници, у комисионарству , итп. и оваква назначења нримљене вредности сматрају се за дозвољена и да одговарају духу и смислу закона, јер се из њих јасно види у чему је вредност примљена, а то закон и тражи. Правосудство сматра за недовољно назначење примљене вредности кад се на меници нанише : вредност иримљена, вредност сиоразумљена, вредност у нашој иогодби од дана,с, вредност иамеђу нас, вредност у уговору, вредност гтримљења на моје задовољство, — јер у томе није исказана и природа примљене вредности, а закон нарочито тражи. да меница мора садржавати вредност иримљену. За пример недовољног назначења примљене вредност навешћу један случај који се десио у Брислу. Судским путем тражена је наплата по меници, у којој је поред осталог стајало и ово : платите по наредби Н. Н. суму од— коју сте иримили у готовом новцу. Суд је усмено решио да то није меница, јер нема валуте. Горње речи