Otadžbina

130

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

по Фринцуском преводу, и ако из начина, како он то чини, изгледа, као да их цитира с оригинала. Ми не знамо, да ли је писац читао Хјума у орипшалу (но то морамо претпоставити), али морамо приметити, да су његови наводи из овог писца пуни погрешака. То се исто може рећп и за наводе из Бена и другпх енглескпх писаца. Мало се што може боље ре1ш п о нреводима с немачког. Из досадашњих редова непристрастан чпталац може судити о вредности пишчевог рада, као производа озбиљног научара и академика. Да видимо још како стоји с њпм као радом члана сраске краљевске академије. III У свом књижевном прегледу о иредмету којим се бави писац је дао неколико навода и из наше сиромашне књижевности о том нитању. У колико је то по себи похвална страна овог рада, у толико је нама жалије, што морамо одмах нриметити, да овај рад пишчев није ни из блпза потпун, нити је пак при павођењу појединих радова пажено на избор. Но ми овде мислимо да нарочито обрагимо читаочењу пажњу на правилност сриског језика у овом раду. — Познато је, да је свима академијама први и најглавнији задатак, да негују правилан и леп језик народа, чији су оне представник. Ми немамо ири руци устава о нашој академији, али смо уверепи, да је овај рад стављеи и њој у задатак ако не па првом а оно на једном од првих места. У осталом нас у овоме подржава и иосланнпа њеног најуваженијег члана, читана на свечаној јој седници, приликом светковања Вукове етогодишњице. Овуда у свету па и у нас се од свакога, који хоће да пише, захтева на првом месту, да добро зна свој језик, па не само свој но и свакп језик на коме хоКе ма што да иише за јавност. Овуда (У другом срећном светуј академици у овом погледу прваче, и у погледу на језик њихове се Фразе уче, и сваки је срећан, којп им може подражавати, ако баш не зна језика као и они. И ко не зна добро свог језика, ко ма у најмањој ситиици у том погледу сумња, тај иита — јер : није срамота не знати, но не хтети учити. Да видимо, како у том погледу стојимо с радом г. Кујунџића. Ми ћемо овде изређати неколико иримера из његове књиге, иа нека читалац о томе сам суди. На стр. 41). наилазимо на „ основ ког а је он овако обележио®, на стр. 17. читамо „него са чуђењем да гледа на стварни судар ових добара, које су све као једно" ; на 49. страни се срећемо с заједничким дражењем „ више њих оруђ а«, на 103. »у вољи му дјх расги", а на 113. »да не смеднемо човека у његовој вољи", „Тако је и питање о казни мучило се да нађе свога мерила*