Otadžbina

9*

књижевни преглкд

131

■на стр 168. и т. д. Нека се обрати пажња даље на ове реченпце : „Макар да ова друга поставка ослања се.... 8 (стр. 49.) »у томе допадању она иодлаже вољу иод нешто друго 11 [114.) »чија је увиКавност створила је ;< 109.). „Јасно је да вољност такав је чин духа® (41.) „онда би и вера у наравствени ред светски изгубила се« (109.). На стр. 46. читате следећу реченицу. „Кад је већ показано да покрет иде пред осећајем и да пе зависи ни од каквог спољњег надражаја, и да је рад.вивост приснија и нераздвојнија особина нашега састава него ли ма ко.ја наша осећајност (!), и да она у ствари чини саставни део у свакоме осећају и даје му печат сложсности, док је она сама једна ироста и једноставна особина..' 1 И тачка. Или још : «А је ли свест о слободи извире из радне личне самосвести? .. Је ли се ту арианаје да.... Је ли вам слобода није самовоља'?... Је ли всља даје сама себи закон рада?.... Је ли се и ту дух гради предметом ван себе?" (стр. 152—154) и т. д. Загледајте мало по из ближе следеће : „Ми аостављамо у аамети да покрети самоникло почињу и сЛучајно узроче задовољство" (49), или : «Дати одредбу вољи.... не даје се исто тако као што се не да одредба о свести" (61), или још <(Ако је жеља већ на нокту : ! - асиЕе) или је из ненада (виАс1еп) она може бнти надражач много моКан" (48). Последње се три реченице одају нарочито у погледу па своје порекло. Оне су накарађивање лепо изражених мисли на страним језицима. У том погледу наш писац може нросто насмејати читаоца. Он као да хоће да установи нову школу превођења, но којој нико у иреводу неће моћ.1 познати оригинал. Код њега немачка реч АћшезепћеЦ значи одстрањеност, сеп1га1 му је сређен, ађИИу, готивост, а слобода му се развија у „човечанство". Али ту несвареност туђих мисли видите поред многих других у ово неколико нав >да: „Развитак воље не би се могао остварити кад не би из средине радне силе могло се исиуцавањем (сШсћаг&е) у одвојеним струјама да изврше посебни покреги« (47). — » Радње других лица, немајући оне једнообразности, која одликује иојаве, чији су нам закони познати, чине се нама безакони. Чине нам се као да нису изазвати никаквим нужним следовањем реда, и онда премишљамо, да је то изведено нечим непознатим и самосталним, што зовемо вољом". и т. д. Кад оие узмете у обзир, онда је ово агентат на српски језик, да и не помињемо како је у погледу на стране писце прост злочин, поизнакарађивати овако њихове мисли. И ми све ово налазпмо у књизи, која се дичи натписом Глас сраспе краљевске академије! И иисац је и.ен члан те академије ! * * * Ми смо прошли кроз »Вољу и Слободу", као кроз умни про-извод једног академика. Труди.ш смо се, да обратимо нарочпту пажњу