Otadžbina

Т Е Ш К II Д А Н II

525

банула на коју другу страну, но на ону гомилу усијана песка. што се зове Јемен. Кад су иза обеда обе Туркиње отишле на своје легало, а нас двојица на мосту пушили нашу цигару, гледаше ме Јелчић подуже значајно, па ће рећи: »А?» на шта сам ја могао само да одговорим «Хм!» И тиме је била ствар свршена. — Сунце међутим иоче да се примиче западном зренику и Море се на далеко обли оним нежним руменилом што се у целој природи једино на њему виђа На броду се чињаху сиреме за полазак; парна је труба већ дала први знак. а мало за тим, одвојише се с обале, од лазарета, наша два госта из гомиле ОФицира, и навезоше се пут брода. На броду се беше људство мало разредило, и што је главно: не беше ту ни једнога болесника више. Хећим је све скакутао од радости, вероватно што му је мимо сву невољу још претекло кинина а ваљада и с тога што је видео, како се светли празан кастел, опран и дезинФикован који му је довде причињавао толико муке. Веселник је мислио, да је с болесницима изашла из брода и инФекција. Кад је сунце почело да леже, брод је наш већ тражио међу банцима пут у широко море, и с тога је не« стало хладовине, која је у пристаништу ииркала с оних брда, што деле Џеду од Меке. У мору нађосмо северни поветарац, који је с истом брзином пиркао, као што је брод узмицао, те изнова поче оморина да нас дави. Најтежи су дани у топлим водама, кад брод плови с ветром: врућина не даје дисати, јер се тада осим климатске тоилоте прикупља на броду и топлота из махине. Свакога часа зине по једна од оних седам пећи у дну брода да прогута своју црну храну и човек мора да се зноји само кад види у њој онај ужас од огња. Ја^ни ложачи, не имајући доле ветра из својих труба, трче сваки час на кров да одахну и да се мало разхладе. Такве ноћи не спава се у кабини; то би значило ићи