Otadžbina

Т Е Ш К И Д Л Н И

јуче 01ПЗИ0, па да и њих искрца, и ако га је дружина њихова уверавала, да су јуче били здрави као рибе. Контагијум је био на броду, мимо сву моју пажњу, да се с болесницима и сумњива одећа уклони с брода. На срећу бејасмо се већ примакли Јемену и болест већ не могаше до њега отети маха. Али је наш очишћени кастел изнова постао болницом, и који год би од мрнара прошао мимо њега, избацио би свој облигатан «сакраменат» с каквим зачинком који нн мало не беше ласкав отоманској војсци. Пред подне угледасмо на јужном обзорју један танахни облачак. Тако би се бар назвао у свима нашим морима; али овде, где су облацн ретки гости, таква појава значи: земља. Што се више примицасмо, облачак је тај растао из мора и бивао гушћи. То беше прва капија онога архипелага, што се отуд пружа до јужног излаза из црвеног мора, — острво Гибелдир. Мрнари га не гледају радо, јер знају да поред њега улазе у праву тропску врућину, али мени овога пута беше мио тај голи крш, који ће да нам пошље на сусрет безбројна јата галебова, и да мало оживи мртву околину нашу. Кад је оно острво око подне зарудило пред нама, учини ми се, да сам већ у Јемену и сањао сам већ оно задовољотво, кад га за који дан будем у повратку гледао, где се губи за нама у море. — Али се збило друкчије ! Кад смо већ ушли међу острва, осетили смо жегу њихову на знојем обливеном лицу нашем и на немиру, који је настао међу војницима. Сваки је хтео да се креће но крову. да прави ветар, па ипак ветра не могаше добити. Човек не може у овим појасима земље да мирује ни за часак: све га нешто гони да лута, а не зна куда ће. Тек што је дошао на једно место , он се за мало и незнано како, види на другоме, где је мало час био, и то иде тако док не малакше тело. 0 души да и не зборим, та се већ и не може да отресе малаксалости , па ходао ти или стајао Изгледа да анимална живчана цен-