Otadžbina

ТЕШКИ ДАНИ

529

од своје стране да је части. Али ако је го, шта је морало бити синоћ? Свакако се нешто крупно збило, јер по нагласку његовом могах опазити, да је раскретио с њоме, а по енерџији њезина гласа, да јој то беше са свим право. Побегнем на кров и кад испричах Јелчићу, шта ме је догнало, он узе дирати првога ОФицира, да је свему томе он крив, јер јадна жена сад страда са љубоморе њезина мужа. Мимогред буди речено, да наш први официр не беше нимало иодесан, да се жена здравих очију заљуби у њега. Он беше мршав, као да је одрастао у испосничком алумнату; око му беше мртво, а коса рпђа. а уза све то природа га беше украсила још и приличним малодушјем, које га сад поведе да се брани од обеде капетанове. а та поза његова створила је тако комичну ситуацију, да смо се сви, осим Јелчића, смејали из гласа. — Смијте се де — рече најзад кад-опази да га исмевамо; уес!егето ро1, ко ће се сјутра смијати — да Само ми је страх , да је та Туркеља не баци у море, те ће ми на крају начинити посла са ргосеззо уегћа1е. А већ ко ће томе бити крив, то ја знам. — И он баци значајан поглед на све нас редом, иа сиђе доле низа степенице. То је обично чинио кад га разљутимо. На тврдој дасци, лежећи — наравно — на леђа, морао сам, хтео не хтео, да гледам у црно тропско небо. Поларна звезда већ се јако примакла хоризонту; још који дан пловећи на југ, па ће да је застре танахна магла над њиме. Звезде у зениту трептале су као свећице, кад им се препуни фитиљ ; чињаху ми се са тога трептања, да су ближе. Море се опет пружило около нас; галебови су полегали, а «Калипсо» је сваким обртом осовине пуштала неки потмули глас из својих џиновских челичних плућа. Све около човека је ту величанствено, и ја сам се — чини ми се — молио Богу, кад сам задремао. .. Први човек, кога сам рано у јутру срео у салопу, беше Миралај. То ме је нептто мало изненадило, јер он имађаше обичај да преспава зору. Његово лице беше ОТАЏВИНА, КЊ. XXV св. 100.