Otadžbina

530

Т Е Ш К И Д А Н И

суморније но обично; можда је пробдио ову последњу ноћ на мору. Веше ми испрва загонетан овај ћутљиви Османлнја, који је у пркос обичају мухамеданском тако равнодушно делио с нама трпезу. Касније сам разумео и његову ћуд и равнодушје његово. Господа у Цариграду врло се мало интересују за оне пукове, који се зноје и крваве по Арабији за њпх. Тамо се шаљу војници из Сирије, а за команданте њихове шаљу се људи, који у Цариграду нису радо виђени. Полазак вишег ОФицира у Јемен, то је у неку руку «сургун», па како аравијска клима није баш подесна за здравље, то је онај, којимора да живи за дуже, стављен на «бео лебац», те тако је наш Миралај могао без зазора сести за трпезу с нама, који смо у овим странама били на белом хлебу и јести заједно. Што је јутрос био суморнији, то само сведочи, колико му беше мило место, куда ће данас да се искрца. Разуме се да нисам могао да му правим друштво у тој суморности његовој; не имајућн нимало узрока да будем невесео тога дана. Помисао да ћемо до вечера бити на крају пута, и можда још сутра обрнути кљун од брода онамо, од куда. смо дошли ; да ћемо се вечерас опростити незваних гостију, шетати се по празном крову брода, и лешкарити баш по вољи, где будемо миловали — чињаше, те ми ово јутро беше лепше но сва досадања ; па чак и да ми турски гости беху пријатнији но до сад. С тога удесих с Миралајем „конверзацију". о лепом времену п још лепшем одмору у Јемену и нмсам га пустио донде, док није развукао своје мршаво лице у осмејак. Говорио сам му Француски онако , како мишљах да ће ме најбоље разумети и нисам се ни мало плашио, да ће ми упадати у реч дуже но што траје реч «Ош" и Лгеа Јлеп." Ласкам себи да сам га мало одобровољио, јер ме позва да пијемо каву; и сад тек, кад се нађосмо у облаку од дуванског дима, постаде он мало говорљив, и жаљаше се на врућину, на Јемен и на оне, који га тамо шаљу. Ја сам га међу тим тешио арапском сликом, да је про-