Otadžbina

532

ТЕШКИ ДАНИ

зине жуте папуче у нашем друштву; само једном зашуштао је свилени огртач њезпн у салону — али тада не беше њезиних стражара на броду, а стражарица јој беше добра душа, рођена јој мајка. — Из небуха паде ми на ум питање : шта ће најзад да буде с овим јадним женама, што су се родиле око питома и хладовна Балкана, у овој ?каркој пустињи, где нема зиме па нема ни пролећа, где је земља застрта развалинама велике прошлости своје, а у тим се развалипама сад скрива дивљаштво; у земљи, од које је и Вог и пророк обрнуо своја плећа, и за коју се само јсш брине Сераскир у Цариграду, а брине се само у интересу достојанства отоманске империје, Шта ће да буде с тим женама? А зар Арабија није већ прогутала свој рођени народ. — Шта је њу стало за шаку Турака и за две — Туркуше ?! Кад смо се пред подне дизали са стола, Миралај нам по турском обичају донесе разне дарове , што их је, вероватно, покуповао у Џеди. - Ствари укусне, које се тамо граде за пушаџије Јелкпћу се развукоше уста, кад виде, како први ОФпцир, који би редовно бегао из салона, кад год би јако задимили, стрпа с дубоким клањањем своју лепо извезену — дуванкесу у џеи. На броду је међу тим настала журба на све стране. Официри на задњем крову, који су у блаженој контемплацији одлежали свој пут довде, дигоше се, и момци почеше да им завезују сиџадета. Војници су испразнили коридоре и изашли на кров; мрнари су се с муком кретали кроз густе гомиле и сиремали што је потребно за пристајање. Ја сам се из ове вреве склонио у дну крова и гледао овај шарени, весели живот око мене. Брод је већ пловио ио плпткој, зеленкастој води и с леве стране виђаше се ниска обала арапска. Ие сећам се да сам икад радије гледао коју обалу, но ову овде. На броду беше болештине, која је неколицину већ оборила, а ја сам стренио за живот наш и наших мрнара. Још мало, па је тој стрепњи крај, али то мало трајаше ми дуго , веома дуго.