Otadžbina

Т Е Ш К II Д А Н И

533

Док сам тако задубљен у разне мисли седео на крми брода, приђе ми Јелчић сав усплахирен — како га никад још видео нисам. ЗЧтадин 1 ), ова Туркиња не хоће поћ' с брода. Вели да хоће ту да остане. — Која ? — Па која, она ! — сиромах Јелчмћ беше у забуни заборавио да их ту има две, и тек на повторено питање рече ми да је о кћери разговор. — Па шта вели, за што ? — Не, хоће вели с мужем — тражи да је протеџам 2 ) — Лепа посла. А шта вели мајка ? — Шути ка : заливена. — А она не тражи протециона? — Ба ! Иде она с Миралајем ка' јагње. — Па се сад исправи као див преда-мном, сену очима и рече: — Рег Јзассо, да нисам женат и да ми чије до скандала, не ћах је дат том - не знаш како ми мучно беше гледат је такву. — А ђе? — Па ђе код ње у камари, — дала ме је зват. — А мати? — Рекох ти да шути ; њојзи је вели право нека чиии што зна — Хм, лена мати ! Исповедам отвореио, да сам у овом часу осетио неки страх мал' да не већи, но кад сам гледао онај ужасан по.мор на броду до Џеде. Тихе нарави, као што беше Јелчићева, кад прегну за чим, неће лако устукнути. Ако ко шушне војницима, да хоће «Франки а да им отму жену, биће цам горе но до Џеде. За мепе је била цела ствар јасна : на броду је било некога, на кога се та млада жена ослањала, кад је дошла до такве крупне одлуке. Али ко је тај ? Сћегсћег Г ћоште! О фицир је морао бити Ј ) Престапн себи — номиеди. 2 ) Протекција, заштита.