Otadžbina

ИЗ САМАЧКОГ ЖИВОТА

5 5 б

И нек дрва за ложење цепа, А његова суђеница лепа Нека мени по соби намешта ; Нек ми рубље прибира И смешта; Нек ми увек на услузи бива : И дугмета нека ми пришива И чарапе нека ми потплете А нека ме опрашта и сете, Кад ме туга и самоћа мори, Нек ме двори — нек ме разговори. Од мене јој неће бити криво: Кол'ко крај ње узбудем ужив'о, Толико ће и њој боље бити Радо ћу јој плату повисити Очи су јој пуне неког чара, А држава има доста пара.

XXX Пожудни гзнерал. Ох, давно за тим чезнем и жудим, Да успавану љубав иробудчм. Свет је одавио пзумр'о за ме Слабо ме дражи на сласти маме. Давно су хладнс постале груди, И, да их сада штогод узбуди ; Да ме занесе ; да ме усхити Мора ванредне лепоте бити. Ал сад се, ево, прилнка јавља Срце је моје с кликом поздраг-ља. У једном крају буна се дигла, Те је све власти нужда постигла, II ја од цара заповест доби' : ,сИди, исеци, сатрн и лобп Само устанак, час пре, угуши !» И то ми прија учмалој души. Не знам за л.убу ни кућне дражи Вач кућс душа насладе тражи. II сад се жудан, у плахој сласти. Налазим сстан на путу страсти, Властан сам, силан, што хоћу могу Одговор дајем једино Богу. Идем да рушим ; идем да палим Нећу да штеднм ; нећу да жалим, Све ћу да чиним за цара свога, А за љубав себе жел нога. Давно ми дунта ордепе жели То ме једино данас весели. А јоште, уа то, н срце жуди Шељно је белих ватреннх груди