Otadžbina

ИЗ САМАЧКОГ ЖИВОТА

Она ту држи неку крчму малу (Јадна је крчма — од дасака сами) Ал често у њоЈ протерамо шалу Све она борце под свој кров примами. Ту, често, болни и раљени леже. • А Стана на њих милостиво гледи ; Многоме рану па брзо привеже Ох, њена помоћ данас много вреди. Сваки је ран.ен својски благосиља И здрави крај ље нађу доста миља. Чим борба мпне, сие се код ње купи, Па рујним вином тешки умор блажи Све се у њену дашчару искупи, Те се прихвати и мало оснажи : Сви официри увек иду тамо, Доста им пута и музика свира, Јесте смрт блиска ал, опет, шта знамо Свак јоште радо за срећу разбира. Па и ја, често међу младеж свратим, Те с њоме тугу и досаду кратим. Стана нас слуша — нека јој је хвала И ја сам н.ојзи свакад у помоћи, Чиним јој свачим, што ми судба дала, И што ми стоји у власти и моћи. Муж јој је давно опроштен од борбе, Те сада само рањене превија. Носи им често понуде и чорбе, И као свој се око њих савија Шта коме треба — ако има пара Он одмах тражи Милоша крчмара. И самом сину моје добре Стане (Са мном је она до њега и дошла) Гледам да лакшам на бојишту дане Многа је борба већ без њега ирошла. Ја сам га себи за посилног уз'о, Те је све са мном — смрти се не бој Већ је и пос : о писарски преуз'о ; Никуд му не дам — нек уза ме стоји Поглед на њега на срећу ме сети И када куршум крај мене пролети.

XXXII Евнух. Ха, ха, ха ! Заман ти лице, заман ти дражм Моје их срце више не тражи. У заман твоји љупки погледи —