Otadžbina

558

ИЗ САМА.ЧКОГ ЖИВОТА

Све то за мене више не вреди. Па ни тог огња очију твоји' Ништа се моје срце ие боји. Заман ме гледаш мило и чедно Мени је све то еа свпм све једно Ја сам евнух. Давно је онај огањ минуо, Што ми у срцу беше синуо, И са ког, некад, немадох мира, Са ког кадунн свога везира Г1ред ноге пад'ох, и срце дадо', Па кажњен за то, хладан иостадо'. Њу су у сиње бацили море, А ја сам прош'о црње и горе Постах евнух. И од тог доба љубав и дражи Нит више ценим нит срце тражи. Дуго ме туга грозно морила, Дуго се судба с тежњом борнла, Ал, најзад, све то прође и мину, Страст и осећај за ме умину, И сад све гледам хладно, без страсти, Као да никад не знах за сласти Ја сам евнух. Заман колуташ црним оч.ша Не бојим се ја дражи у њима. Немој мислити, да ћу, у страсти, Пред твоје ноге понизно пасти, Па ти зборити, како те волим.... Немој мислити, да ћу да молим, Да могу пасти на твоје груди Не, моје срце за тим не жуди Ја сам евнух. Ја се сад смејем оној сладости, У којој за свет има радости ; Ја се сад оним жудима дивим, Без којих могу мирио да живим, А с којих бива толико јада, С којих свет страсни толико страда. Јест, ја се од те силе не бојим, Ја пред њом мирно, јуначки стојим Ја сам евнух. Обори очи, сило ништава, Спрам оног, што ме одушевљава ! На преком путу намере своје Ништа не стрепим од дражи твоје.