Otadžbina

572

ЗАР ТО — ЛУДИ.10

Аеандро. Али Анзелмо. .. Анзелмо. Јеси ли ме чуо мало час?.... Мислиш ли зар, да је то све и да си промерио дубину мог очајаља ? Аеандро. Мислим, да јесам. Анзелмо. Вараш се, оно је већс и страншије, него што га замишљаш. Ова кућа, која се до јуче дичила својом чашћу п својпм достојанством, ^оја је била пуна весеља и среће, сад је станак жалости п пропасти. Тамо унутра, Гонзало трабуња у бунилу, а Анђела горко плаче , овде , човек који се час превија под боловима очајаља, а час плане гљевом, да разможди све.... Ти ме држиш за слаба и доброћудна старца.... Али видећеш!... Видећеш!.... Аеандро. Али ко је проузроковао ову несрећу ? Анзелмо. То је оно, што н ја хоћу да знам!.... Аеандро. Не разумем те (на страну). Разумем те, те још како! Анзелмо. Мало час рекох да сам у очајању и да стрепим, да мој Гонзало не помери за навек памећу, услед оног удара што је претрпео. Јесам ли то рекао? Аеандро. Са свим то. Анзелмо. Онда чуј !.... Ако је ко овде луд, то сам ја, јер ми долази да приклоннм колена и гушајући се у сузама , измолнм у Бога, да мом Гонзалу узме памет! Аеандр о. Какве су то нове будалаштине? Анзелмо. Исте, што се сад причају у Мадриду!.... II ти мислиш, да оне нису допрле до мојих ушију? АеанОро. Али за Бога Анзелмо! Анзелмо. Не претварај се, ти не умеш претварати се. Разумео си ме добро Чуј ме.... Ноћас одох да их испратим на станицу.... Видох их, како су сетни и жалостиви отпутовали. .. Мој Гонзало био је, истина, врло веоео.... али Анђела.... Анђелу ниси могао више да познаш ... а Енрико.... на лицу му бијаше неки чудан и.зраз дубоког бола и потајне радости, нешто налик на сатану, који би хтео да се кришом прошуња у $ај!.... Аеандро. С тим се и ја слажем , јер сам га увек држао за рђава човека..., Али ја још не видим шта ти хоћеш ? Анзелмо. Хоћу да ти причам шта сам слушао, јер си и ти то исто чуо, иа хоћу да знам истину (.... Аеандро. Кажи једном, шта знаш ? Анзелмо. Они отпутоваше, а ја оставих станицу тужан и замишљен, па се упутим полагано пешице у средиште вароши. Преда мном иђаху неки младићи, који су бнли да испрате, не знам коју породицу. Њихов разговор, њихов кикот и њихове шале донираху