Otadžbina

580

ЗАР ТО — ЛУДИ.10

Гонзало. Не, само ја говорах, а они ћутаху, ни речице не говораху ! Ћутање и спокојство једно је исто ... Блак стаде. .. а била је још ноћ.... Но шта се мене тицало што је влак стао.... ја говорах даље !. Све ме усхићаваше.... све ми се чињаше лепо и племенито... човечанство бејаше за мене дивно јунаштво!. Јадни људски роде !. Радио је и мучио се вековима да пронађе пару, да с њом вози мушевитом брзином, њу, Енрика и мене!. Поимаш ли то по;кртвовање?. Амзеллго. Преклињем те, продужи и не булазни !. Гонзало. Та ја ти све причам!. Не тражи од мене, да идем другим, до својим путем!. (Знацима ведиког душевног бола) Јер ме то раздражује и мучи. Анзелмо. Добро, добро, нека је нако ти хоћеш. , Гонзало. Ови јадни људи, имају права на моју благодарност. Толико труда дању и ноћу, без одмора и починка.... па све за нас!. Како да им не кажем хвала?. Ја морам да говорим и о томе: јер нећу, да сам незахвалан. Нек то буду други, ја не !. Анзелмо. Али Анђела и Енрико?. Гонзало. Ах, они! Они су ћутали !. Увек, увек тако бива !. А ја продужих говор.... и ириметих Анђели, не знам шта, а она окрете главу, као да је хтела да бега од мене !. Ох, то ме је поразило?. »Што ме не гледаш" ? упитах је, а Анђела показа ми једно девојче што иђаше крај колосека са китом цвећа.... „Желиш ли их ? к упитах је ја и не чекајући одговора скочих с кола.... Вила је то мдленкост , али ја жуђах , да угодим Анђели ма чиме ; да јој испуним сваку и најмању жељу, ма је искупио својом крви, и погинуо, ако затреба.... Само ме тишташе, што видех оно цвеће кроз сенке и одсјаивања!. Оно бејаше свето, јер Анђелино бејаше! Да га само нису оскрнавиле туђе руке!. Ох, то је извесно !. Не поричи!. Обожавам те.... али то би било и сувише!. Ова мисао ме распиње ! (Сумануто^ Оно цвеће !. Да, оно цвеће, било је Анђелино !. Анзелмо. Разумем те !. Имаш право !. Али доврши !. Гонзало. Ш га рекох ? Где смо стали?. Видиш, заборавих, шта хтедох рећи.... Зашто си ме прекинуо?. Анзелмо. Сишао си био с кола, да тражиш цвећа својој женн. Гонзало. Ах, да !. Знаш да се она зажелела.... та то је била таква маленкост !. Анзелмо. Па си се вратио у кола: Гонзало. Не, кола се баш кретаху. Полетих, један чиновннк отвори ми вратанца и ја ускочих збуњен унутра. Видиш, видиш ли то проклество!. То не бејаше моје одељење, већ друго до њега, и у њему не беше никога!. Анђела се показала на прозору од