Otadžbina

582

ЗАР ТО — Л7ДИЛ0

Анзслмо. Не гопори тако, приберн се, прикупи своје мисли, врати се опет Енрику и Анђели.... Дак.1е, оквир светлости, две сенке, ти не скидаш очију с њих. Гонзало. Да, да, тако је.... не скидах очију с њих, а оне две. сенке.... као приковане! Анзелмо. Ах ! Гонзало. Али не прође много, а оне се стадогае врпољити.... Бејагае ли то смеј, или плач ? На женској прилици засјаше и искотрљаше се као неке сузе!. А.ш одмах увидех да су то биле оне капи, што цуре по тунелским зидовима.... Сенке не плачу, већ утроба земље; а зашто?. Она ће то најбоље знати. Анзелмо Па шта је било Даље?. Гонзало. Нзиђосмо из тунела. Оенке Анђеле и Енрика р \стегоше се много, исполински, без краја. .. У један мах учини ми се да се он приближује њој !. У 1ај час пролажасмо прекоједног моста, који звоксташе неким железним, студеним кикотом!. Видех доле у понору н.ихове сенке.... Зашто да су њих двоје у бездни?. Зашто ? Бпо сам као бесомучан и моја сенка скочила је за њима у тамнине провалија, у утробу понора и празнине!. Анзелио. То ми још није доста, хоћу још да знам!. Гонзало. И продужисмо тако даље у бесном и пакленом јуришу... Виђах и.ч п не впђах их!. Час бејаху смешни облици, а час онет тужне слике!. Час се указиваху на низбрдици брежуљка, као двоје заљубљени, кад се наслањају на прозор, а час се као неке прплике растезаху, као да ће провалија да их прогута!. А ја непрестано -за њпма у потеру ! По влажним зидовима земље, по сребрнастој рецн, по огради гврздене ћуприје, као суманути, који се наслања на решетке своје ћелије, да прокуне неверну жену и лажног пријатеља, што пролазе заљубљени покрај њега у часу, кад несрећник размрскава своју главу о зид и повраћа на зарђалу гвоздену решетку, жуч препуклог срца !. Анзелмо. Доста, доста! Гонзало. О, грозншсе! Стрепиш ! А зашто, кад је то све сан, луди.10, лаж!. А.ш сад мн мораш доиустити, да доврганм !. Моје су мисли јасне! Јасне као дан!, Пред очима ми је све, што сам пропатпо!. Уђосмо у други тунел и опет впдех у светлости оног прозорца облик Анђелнн и Енриков. Бејаху на истом месту.... Мени одлану..., Али она диже руке као да је хтела да сакрије лице или да плаче, но она друга сенка отрже јој руке..,, Зашто, с каквнм правом? Ах, питкове, издајниче!. Она се одупирала, и тако се сенке приближише !.... Пролажасмо баш крај велике ватре, коју беху радници запалили и иламен овог пожара омота крвавнм жаром бео